MENUMENU

NAJNOVIJE VESTI


REČ I KREATIVNOST – ANDRIJA T. RADOMIROVIĆ !!!

  • Autor, foto : D.S.
Sveštenik i pesnik Andrija T. Radomirović iz Paraćina dosad je objavio 2 knjige poezije „Vesnik nesreće“ i „Za one koji ćute“ i knjigu pripovedaka. 
Jedna od pesama koja je ovenčana mnogobrojnim nagradama je „Nedelje posta i nedelje bele“. Objavićemo je na kraju članka, kao i premijerno pesmu koja je tek ugledala svetlost dana, a nosi naslov „Stih“.
O reči i kreativnosti Andrija kaže:
„Moj omiljeni pesnik Branko Miljković ima jednu rečenicu koja kaže – Reči se igraju i tako nastaje pesma. U nekoj ozbiljnijoj hrišćanskoj logosnosnoj konotaciji, Jovanovo jevanđelje u Svetom pismu počinje rečima – U početku beše reč, i reč beše Bog, i Bog beše reč. Sve kroz njega postade i ništa bez njega ne postade što je postalo. Za nas koji se bavimo pisanom rečju, reč ima jedan momenat koji nas čini siromašnim zato što pokušavamo da one najtananije fragmente iz svog srca, iz svoje duše prenesemo na papir i da rečima kazujemo ono što je neiskazivo.“
O svojoj, a i o kreativnosti uopšte, on kaže:
„Potreba za kreativnošću nas čini ljudima koji su bogoliki jer, za razliku od životinja, imamo slobodu koja se ogleda u našoj potrebi da stvaramo nešto novo, a ne da se samo prilagođavamo stvorenom svetu. 
Svoju potrebu za kreativnošću osetio sam u ranom detinjstvu. Pre tridesetak godina sam počeo da se bavim pisanjem, pokušavam da na neki način pomirim svoje nemire sa svojim osećanjima, i da svoj intelekt, onoliko koliko mi je dat, saobrazim sa svojom emotivnom ne-zrelošću. U tom sazrevanju rađaju se stihovi, poezija i proza. Mirim svoje strahove, zablude, bolove, stradanja i razmišljanja sa realinim svetom, i možda ga povremeno upoređujem sa svetom ideja. 
 
 
 NEDELJE POSTA I NEDELJE BELE
 
Ne volim uspomene zovu u smrt,
Usnice tanke i usne zrele,
Od mrtvih duša nanižu vrt,
I nedelje posne i nedelje bele.
 
Kad iziđu na drum kurve i pajaci,
Na igru zovu, na smeh, na smrt
i smeh i vrisak sve groba znaci,
U tela mrtva…u vonj…u put.
 
A ovi što poste tek probisveti 
Mleko ne piju pa vuče krv,
telesa vuku u korak kleti
Sve leš do leša; i smrad…i strv.
 
Tek kad se sretnu i njuške spoje,
Ovi što poste i drugi – beli,
Nesto se lažu i smrt udvoje
I njom se ljube u celiv vreli.
 
Tek tad se grozna, sasvim ponese
I na tela naga i kanone smele
Smeje se grozno i u dlan zanese
Tu dvojbu laži – posne i bele.
 
Sećanja neću! O to je smrt!
Usnice tanke i usne zrele,
Pa duše mrtvih, pa strasni vrt,
I dane posne…i laži bele.
   

SPONZOR TEKSTA

 STIH
 
Taj nakazni čovek limen pehar drži,
po ružnom šinjelu naprskava žuč,
jednu ruku greje; ogrnuo dušom,
a druga mu zebe – i fali joj stih…
 
Tihi je to ološ… Prepoznaje duše;
prelestio svaku – nazdravlja za cilj,
ogrnuo setu da namiri savest,
i naivka dva-tri… fali mu za stih…
 
Prska žuč pa pije – pljuvačka se sliva,
i po ruci duše; i po onoj mrzloj,
da sve raspokoji, da nagna i laže,
da umiri savest – fali mu za stih…
 
I mračan je, brate, s’ peharom limenim,
nazdravio pićem gorčim od pelina,
zalutala duša spada s ruke tople,
a druga ledena! I fali joj stih…
 
I plače i peva – ulica je pusta;
izmirava miris šinjel kratkoruki,
O Bože…Smrada li?…Al njemu sve jedno;
sve mu je svejedno, samo fali stih…
 
Kakva je to bagra – tu čoveka nema;
Pljuvačkom po dlanu, pa pehar zabeli,
pa prska u vetar – i nešto…il’ neko,
a tom nikom – nekom, nedostaje stih…
 
Pa zamanu pehar: teške li budale?;
U zid maši tečnost od bola i žuči,
a ovaj se rađa u trilion malih,
što gladan je svaki! I svaki bi stih…
 
Nakazni taj čovek; to paradoks smislu!
Obgrlio pehar, šinjel kratkoruki,
jednu ruku grči da duša ne sklizne,
drugu ruku nema… Nedostaje stih!
 
                      Andrija T. Radomirović
 

PRETHODNE VESTI

SLADJA ALLEGRO –  NE DAM TE