JAČI OD SUDBINE I – SUSRET SA KOLICIMA!!!

Autor: Danijela Stojanović

23/12/2017

Paracin- Upoznati Nikolu Kato znači upoznati optimistu, borca, čoveka koji u svemu pronalazi dobru stranu, čoveka koji je sam sebe „pogledao u oči“ i rekao :“MOŽEŠ!“

ravi ljudi imaju hiljadu želja i ciljeve koje često menjaju težeći sreći nesvesni koliko su već srećni. Kao što je i sam Nikola napisao
-„Nebo i zemlja, a izmedju čovek -stojeći čovek, nesvestan svoje sreće, čvrsto ukopan sa dve noge na zemlji i glavom negde medju oblacima.
Srećan. Šta znači biti srećan? Ništa drugo nego zdrav i moćan, u punoj snazi svog slabog tela.
Moć tela. Šta je to moć tela? Trenutak nepažnje, prelom kostiju, udarac u kičmu, tajanstveni virus, nepreležani grip….Uzroka je puno, a posledica jedna.
Taj lepi uspravni „stojeći“čovek, Božija mašina, za jedan trenutak, kojeg ni sam nije svestan, postaje ruina, balast svojim ukućanima. Taj veličanstveni stojeći čovek postaje gomila nefunkcionalnog tela koje najverovatnije nikada više neće biti onaj stari čovek već samo senka prepuna straha, mržnje i nerazumevanja samog sebe. Sve nestaje. Ostaje samo bol, fizička i psihička bol iz dubine srca i dubine mozga“
Tako je doživeo sebe kada je, kako sam kaže, postao spoj stolice, točkova i tela..
-„Imam 47 godina. Prvih 25 godina bio sam nesvestan šta znači sreća, zdravlje. Nisam bio svestan kakav je to osećaj hodati, lagano trčati, skakati, stajati na svojim nogama bez tudje pomoći.

Uštedite i do 3000 din sa nama !!!

JAČI OD SUDBINE I – SUSRET SA KOLICIMA!!!

Bio sam dečak, đak, vojnik. Bio sam muž i otac. Radnik, sam svoj hranitelj. Najkraće, 25 godina bio sam stojeći čovek.
Došao je taj crni 16.01.1996. kada se sve srušilo kao nekakva kula od karata. Jedan nepreležani grip uzeo je svoj danak, krvavi danak. Sve mi je oduzeo. Sve, osim duše u kojoj su ostali nada i hrabrost. Zatrpana strahom i samosažaljenjem u tom momentu, ali ipak je opstala!
Dvadesetdve godine, 264 meseca, 7.920 dana, ne znam koliko je to sati (oko 190.080), ja sam čovek na točkovima. Spoj stolice, točkova i mog tela. Mrzeo sam sve te zdrave ljude, uspravne i nasmejane, koji su kao reka proticali pored mene. Mrzeo sam njihovo sažaljenje, poglede pune „razumevanja“ i plašio se svoje nemoći pred njima. Gledao sam svet oko sebe iz kolica, ogorčen, sa večitim pitanjem „Zašto baš ja??““…