06/03/2018
Snovi te vode napred. I kada si mlad i kada si star. Doduše, s vremenom se snovi menjaju.
Železnička kompozicija se lagano zaustavila u Lapovu. U tišini se čuo samo metalni zvuk udara čekića u osovine vagona. Putnici su ćutali, kao da su predosećali neko zlo. Zimsku tišinu je prekinuo zvižduk pištaljke. Zadnji vagon je otkačen od kompozicije.
Nekoliko očeva, majki i setri je brzo izašlo iz voza. Shvatili su upozorenje starog železničara iz Ćuprije da je poslednji vagon planiran samo do Lapova, a ne do Beograda. Potvrdio se strah da su ih Nemci ipak prevarili i da zarobljenici ne idu u Nemačku na rad.
Znači streljaće ih sve, tu blizu.
Grupa zarobljenih mladića i sredovečnih muškaraca je pod nadzorom nemačkih vojnika krenula prema Velikoj Moravi. Među njima je bila i jedna devojka. Rodbina ih je pratila sa velike udaljenosti plašeći se Nemaca.
Stotinu metara dalje, zaustavila se pored puta volovska zaprega. Seljak je propustio kolonu Nemaca i zarobljenika, a onda se isprečio ispred rodbine.
Nemojte ljudi dalje! Tamo će da ih sve streljaju, rake su seljaci juče iskopali. Mogu i vas!
Bio je to glas razuma.
Rodbina je ostala na pola puta. Čekali su i nadali se da će da se desi čudo – spasenje.
Vreme se odužilo kao večnost. A onda je tišinu prekinuo puščani plotun. Odmah zatim i pojedinačni pucnji iz pištolja.
Gotovo je.
Kolona nemačkih vojnika se disciplinovano vraćala ka železničkoj stanici. Možda dolazi još neki voz sa zarobljenicima?
Rodbina je stajala dalje od puta čekajući da Nemci prođu. Onda su krenuli ka Velikoj Moravi. Videli su zatrpanu raku.
Meću streljanima je bilo đaka, studenata, zemljoradnika, zanatlija… Ćupričani Milica Cenić, Mirko i Miodrag Nešić, Sreten Zdravković, Živadin Damnjanović…
Rada, sestra Milice Cenić, i Milan, brat Mirka Nešića, zapamtili su mesto streljanja i položaj rake koje su seljaci zatrpali. Nakon završetka rata Cenićevi i Nešićevi su zajedno sa ostalom mnogobrojnom rodbinom streljanih otišli u Lapovo da otkopaju ostatke streljanih da bi ih sahranili u Ćupriji u spremnoj zajedničkoj grobnici. Prepoznavali su svoje, iako su nakon streljanja svi leševi bili najpre zaliveni krečom, pa onda zatrpani.
Tako je to bilo 25.12.1941. godine između železničke stanice u Lapovu i obale Velike Morave.
Sudbina se poigrala u Lipovici pored Despotovca kada su se 26.11.1941. godine susrela grupa partizana sa četnicima. Ostatke Paraćinsko-ćuprijske partizanske čete, koja je razbijena u septembru mesecu na Grzi, nakon što ih je prijavio seoski kmet, posle kraćeg puškaranja, zarobili su četnici. Iako su partizani ostavili po jedan metak i par ručnih bombi za sebe, predali su se nakon obećanja da četnici neće da ih predaju Nemcima.
Ipak, 29. novembra1941. godine partizani su nemačkim kamionima dovezeni u Ćupriju, u gradski zatvor, koji se nalazio u ulici Cara Lazara, u kući sa leve strane koja ima dugačku ogradu, ispred vinskog podruma Žike Jovčanina.
Dok su bili u zatvoru, familija je zarobljenicima donosila hranu i veš. U gradu je bila organizovana akcija prikupljanja potisa uglednih žitelja da se uhapšeni puste na slobodu, jer su to sve dobra deca i oni garantuju da ubuduće neće niko od njih da pravi probleme okupacijskoj vlasti. Neki građani su potpisali peticiju, a neki nisu.
Jednog dana je uhapšenima rečeno da im rodbina donese garderobu, jer će da budu transportovani u Nemačku na prinudni rad. Tako je i urađeno. Familije su znale vreme kada će da krene transport vozom sa železničke stanice, pa su se okupili ispred zatvora. Vreme opraštanja je došlo i mnogo sveta se okupilo u centru Ćuprije.
Zarobljenici su bili vezani lisicama za lanac kojim su bili obavijeni. Išli su u koloni po dva. Zadnja je bila Milica Cenić opkoljena sa četiri Nemca. Svako je nosio svoje stvari. Kretali su se glavnom ulicom ka Slaviji, a onda desno ka železničkoj stanici.
Nemci su blokirali celu glavnu ulici na raskrsnici prema tadašnjoj pošti, tako da niko nije mogao da prođe. Sve su usmeravali prema kasarni i ulici ka železničkoj stanici. Jedino je petnaestogodišnja Danica Nešić, Mirkova rođena sestra, išla levom stranom glavne ulice, jer na nju Nemci nisu obraćali pažnju. Brat i sestra ipak nisu smeli da razgovaraju sve dok zarobljenike Nemci nisu utovarili u jedan stočni vagon. Tek tada je Danica progovorila: „Mirko, kažu da će da vas streljaju!“, a Mirko je kratko kazao: „Da im jebem majku!“
Miodrag Nešić i Mirko Nešić su bili braća od rođenih stričeva.
Miodrag je bio sin Radomira Nešića, a Mirko sin Đorđa Nešića, magacionera na železničkoj stanici.
Miodrag je bio učenik gimnazije, a Mirko učenik vazduhoplovne škole u Rajlovcu. Kada je Jugoslavija kapitulirala Mirko se vratio u Ćupriju.
Milica Cenić je bila učenica ćuprijske gimnazije.
U letnjim danima je formirana Paraćinsko-ćuprijska četa i napredni omladinci, povedeni svojim snovima o pravdi i socijalnoj jednakosti, odmah su postali najrevolucionarniji deo partizanske čete. Neko bi rekao da samo komunisti mogu da imaju takve snove, snove o pravdi i socijalnoj jednakosti.
Nedićeva vlast je te jeseni pripadnike Paraćinsko-ćuprijske čete nazivala u svojim redovnim izveštajima „Šumski ljudi“.
Kada su Nemci saznali da je Mirko Nešić otišao u partizane došli su jedne noći sa Karlom Verlogerom u kuću njegovih roditelja, Đorđa i Savke, nameravajući da sve uhapse i kasnije streljaju Đorđa za primer. Načuli su Nemci da je mladi Mirko pretio kako će da ubije sina Karla Verlogera, ozloglašenog predratnog žitelja Ćuprije. Kada je sestra Danica izašla iz svoje sobe i videla Karla iznenađeno je rekla: „Majstor Karlo!“ našta se on trgao. Onda mu je rekla da je Mirko radio kod njega i pokazala mu sliku svoga brata, a ovaj ga se odmah setio, jer je Mirko puštao filmove u bioskopu. Znao je Karlo Verloger da mora da reaguje kod nemačkog komandanta i da spasi porodicu Nešić. Samo su ih sve isterali iz kuće na ulicu i onda su u praznu kuću ubacili bombu.
U vreme do završetka Drugog svetskog rata biti đak gimnazijalac je bila velika privilegija i čast. Ti momci i devojke su stremili visokim ljudskim vrednostima. I zato su u ratnom vremenu bili često proganjani, bez obzira na političku opredeljenost.
Milica Cenić je takođe, kao i braća Nešić, bila učenica gimnazije u Ćupriji. I njena rođena sestra Vera Cenić, koja je postala Banjički logoraš. Njihova majka, Leposava Cenić, rodila je desetoro dece, tri sina i sedam kćeri. Najmlađe, deseto dete, je bio sin koji je umro kao beba. Najstariji sin Miodrag je tragično umro kao đak gimnazije. Ostao je samo Borivoje, koji se kasnije oženio Danicom Nešić, Mirkovom mlađom sestrom.
Miodrag Cenić je umro od gangrene. Kada su se u Velikom ratu povlačili iz Ćuprije Austrougari su mnoge štale i bunare minirali. Miodrag je bio odličan učenik, bistar i odvažan momak. Brzo je shvatio kako se mine neutrališu. Jednoga dana je razminirao komšijski bunar. U bunaru je našao džepni sat – železničarski, sa poklopcem. Sav radostan otišao je kući i pokazao ocu Velisavu sat. Pošto sat nije radio Miodrag je pokušao da ga navije. No, bila je to “mina za lude“. Sat je eksplodirao i razneo mu deo šake. U to vreme nije bilo penicilina, rana se zatrovala, razvila se gangrena i Miodrag je umro.
Majku, Leposavu Cenić, četnička trojka je iz Ćuprije odvela u Senjski Rudnik. Iako je imala oko 60 godina, četnici su se iživljavali nad njom. Zaklali su je i ostavili na livadi. Kasnije je njen muž Velisav pronašao samo jednu nogu sa čarapom po kojoj ju je prepozano, dok su psi i druge životinje razvukle ostali deo leša.
Ratno vreme je uvek strašno. Najgori ljudski šljam ispliva na površinu. Obrazovani se ućute, jer su manjina. A mladi su ratoborni, jer ih snovi vode napred. Kasnije ulice u gradu se nazovu prema najhrabrijima.
Snovi te vode napred. I kada si mlad i kada si star. Doduše, s vremenom se snovi menjaju.
