TOMA KEKER-INDIJANAC SA MORAVE

Ćuprija-Sva deca su volela da po ceo dan trče, provlačila su se kroz dvorišne ograde, krila iza šupa i poljskih nužnika podeljena u dve grupe. Bili su tada lopovi ili žandarmi, a sve češće i kauboji i indijanci.

Foto: Dušan Stamenković

Po ugledu na neprikosnovenog Džon Vejna dečaci su nosili opasače sa revolverima na kapisle, a devojčice su se oblačile kao indijanke. Na vašarima su mogle da se kupe i perjanice za male poglavice.
U bioskopu su davali sve manje crno-bele partizanske filmove, a sve više američke vesterne na sinemaskop platnu.

Onda nije ni bilo čudno da Tomislav šuster poželi da pobegne makar na mesec dana iz tamne i zagušljive obućarske radnje koja se nalazila u glavnoj ulici, baš preko puta ćuprijskog bioskopa.

Prvi put su Evropljani snimala kaubojski film. Scenario je napisan po motivima priča Karla Maja još iz 19. veka. Plitvička jezera su bila idealno mesto koje je zamenjivalo šumovite predele Večnih lovišta u Montani. A kauboji i indijanci su pričali na nemačkom jeziku.

Vinetu i Old Šeterhend su postali glavne dase, pa su se momci i devojke iz cele bivše Juge borili da budu statisti i kaskaderi na filmu. Tako je i Toma šuster sa skoro trideset godina postao Indijanac.

U filmu „Vinetu“ bio je indijanski ratnik koji nosi gumeni tomahavk, a u filmu „Blago Srebrnog jezera“ napredovao je do ratnika na konju.

Vrativši se u svoju obućarsku radnju voleo je da prepričava događaje sa snimanja filmova.

U to vreme u susednoj knjižari počela je prodaja ruskih foto aparata. I Toma je odlučio da kupi prvu „Smenu“. Sam foto aparat je bio malih dimezija, ali je zato kožna futrola bila robusna, pa je Toma sa aparatom izgledao kao filmski fotoreporter koji je slučajno zalutao u palanački sokak.

Šusterska radnja je pripadala državnoj zanatskoj zadruzi za pendžetiranje cipela i cokula. Nije pružala Tomi nikakvu nadu za bolje i lepše sutra. Međutim izlazak na ulicu i fotografisanje prolaznika, znanih i neznanih, davali su Tomi neki mitski filmski značaj.

„Igraš u mom filmu!“

„Imam te u džepu!“

„Prodao sam te u Paraćinu!“

„Ovo si baš ti, ali se ne prepoznaješ!“

„Evo i tebe kako gnjuriš, pa se zato ne vidiš!“

Bile su ovo prepoznatljive rečenice Tome šustera ili kako su ga već svi znali kao Tomu Kekera.

Živeo je kući u Banatskoj ulici sa ocem Milivojem i majkom Živkom. Poreklom je bio iz poštene porodice koja je živela nekada u Trešnjevici. Rodio se bio 1932. godine i kada je trebalo da pohađa malu gimnaziju izbio je rat, tako da nikada nije završio svoje školovanje.

Država je zatvorila obućarsku zadrugu, u taj lokal se uselila poslastičarnica, a Toma Keker je počeo da radi u „Elektrosrbiji“, koja je kasnije pripala sistemu „MINEL“ i na kraju završila kao slovenačka privatna cinkara. Kao polukvalifikovani radnik bavio se farbanjem metalnih delova, a povremeno je i popravljao radne cipele kolegama.

Hodajući ćuprijskim ulicama ovekovečio je skoro većinu sugrađana. Nosio je fotoaparat na grudima, a u džepu je imao žutu kartonsku kutiju od FK fotopapira u kojoj su se nalazile fotografije. Jednog dana bi slikao na ulici, da bi narednog dana prodavao fotografije. Otuda je i njegova rečenica „Imam te u džepu!“

Crno-bele fotografije su bile malog formata, retko srednjeg, pa su se prolaznici teško prepoznavali. Ali je zato Toma uvek znao ko je ko. Nije Toma skupo naplaćivao fotografije, pa ih je svako rado kupovao. Scenografija je bila ulična, u školskim dvorištima, na šećeranskom bazenu na Slaviji, u parku pored Velike Morave…

Zbog uštede na foto filmovima Toma je zamenio „SMENU“ ruskom „ČAJKOM“ koja je na jednom „lajka“ filmu imala umesto 36 najmanje 72 fotografije.
Foto Bata i Verica su ponekad pomagali Tomi da nabavi foto materijal ili da razvije filmove. A onda je došlo vreme kolor fotografija i Toma više nije imao tehničke mogućnosti da u svojoj kući pravi fotografije u boji. Vreme ga je pregazilo.

Kod kuće su mu umrli najpre majka, pa otac, onda i supruga Desa. Za sebe je imao obezbeđeno grobno mesto. Za života je napravio i bistu za spomenik.
U vreme kada je još besneo građanski rat u Hrvatskoj i u Bosni, Toma je jednog jutra došao kod mene u kancelariju. Uporno je kod moje sekretarice čekao da ja završim jedan sastanak. Rado sam ga primio. Snishodljivo me je pitao da li sme da ofarba ogradu na mostu preko reke Ravanice kod kasarne. Ništa drugo nije tražio. Rekao je da ima i slobodno vreme i potrebnu farbu.

Rekao sam da može i da se obrati čoveku koga sam odmah pozvao telefonom da mu nabavi farbarski materijal.

Bio je to naš poslednji razgovor.

Pre nekoliko dana jedan Ćupričanin srednjih godina otišao je na Tomin grob i na spomeniku je crnom bojom ofarbao već izbledela i skoro neprepoznatljiva slova. Toma Keker je zaslužio najmanje toliko. Na internetu sam pronašao filmove o indijanskom poglavici Vinetu. Nisam prepoznao Tomu kao Indijanca, a baš sam želeo.

Posvećeno ljudima sa vizijom koji su zaustavljeni na pola puta.

Autor: Dušan Stamenković

yt

PRIJATELJ  TEKSTA

VESTI GRADA VESTI GRADA ĆUPRIJA