- Autor: MEDIA PS /Dragana Marinković
23/09/2020
Pre nepune dve nedelje objavili smo priču o porodici Čolić iz Ljubesela kod Topole. Tekst koji je uradila naša koleginica (dopisnik) Dragana Marinković , napravio je dobar “odjek” i našoj redakciji kao i Dragani javio se veliki broj ljudi koji su želeli da pomognu Ljilji Čolić i njenoj deci.
Foto ; Dragana Marinković
Da podsetimo, Ljilja, vremešna žena, ima dvoje odrasle dece, Jelene(45) i Aleksandra(47), kojima je dijagnostifikovana bolest morbus neuroni motori (bolest motornog neurona).
Kako smo već pisali, Jelena je samohrana majka Nikole, koji je za svaku pohvalu u školi Vukovac.
Zahvaljujući dobrim ljudima koji su pročitavši prethodni tekst, odmah želeli da pomognu, tako su Čolići su za jako kratko vreme dobili pomoć.
POVEZANA VEST
Porodici Čolić iz Ljubesela kod Topole potrebna je pomoć !!!
-Udruženje Čep za hendikep, sa predstavnikom Zoranom Martinovim su u roku od par dana po objavljivanju teksta donirali dvoja kolica.
-Marko Petrić, ispred udruženja stručnjaka za podršku deci i mladima LogosT Topola je obezbedio obolelima Koenzim Q10 i suplemente za podizanje imuniteta.
Takodje, velika zahvalnost profesorima srednje škole Kralj Petar I iz Topole koji su Nikoli uplatili odredjenu svotu novca.
Kao i Ljiljinim sugradjanima, porodicama Mladenović i Živanović kao i svim anonimnim donatorima.
Posebnu zahvalnost dugujemo Ljiljinom sugradjaninu Srdjanu Srećkoviću koji nas je uputio na porodicu Čolić i koji im pomaže sve ove godine.
Dejan Pantić, član za socijalnu zaštitu je preuzeo odgovornost da Nikoli u toku školovanja bude obezbedjena stipendija kao i svaka druga vrsta pomoći.
Ljilja Čolić (68) se svima zahvaljuje na pomoći koji su na ma koji način pomogli njenoj porodici i omogućili da njena deca, Jelena (45) i Aleksandra(47), imaju i lekove i kolica koja su im zaista bila neophodna, i da olakša pomoć, kako svojoj deci, tako i sebi.
Još jednom smo kao narod koji zna da pomogne kada je neophodno pokazali da dobrotom i humanošću možemo mnogo.
Nadamo se da smo ovoj porodici bar malo ublažili muke i da ih nećemo zaboraviti.
Za Čoliće ćemo uvek biti tu, ako ne možemo više, uvek ih možemo pozvati i posetiti…
A ipak mora se istini pogledati u oči i priznati da nije lako da jedna žena od skoro sedamdeset godina, gleda kako se njena deca muče, a ona se maximalno trudi koliko može da im pomogne.
A svi mi, bez obzira na pomoć koju je dobila Ljilja i njena deca, moramo nastaviti da im pomažemo, jer više se puta ispostavilo tačno da u ovom slučaju NAŠE MALO – ČOLIČIMA JE MNOGO !!!
