- Autor, foto : Danijela Stojanović
01/08/2019
Život ume da zaboli, da nacrta ozbiljnost na licima koja nemaju dovoljno godina da je nose. Iskrica detinjstva povremeno zatreperi u njihovim očima, nadaju se da će jednog dana brinuti samo dečije brige. Imaju pravo na to.
Uveličaj jednim klikom na sliku
Obišli smo porodicu Radić iz sela Donje Vidovo kod Paraćina koju čine samohrani otac Nenad i njegova tri sina – Danijel, David i Damir. Kuća je bez krova, ploča na kući je naprsla i prokišnjava. Vrlo malo starog nameštaja dobijenog od komšija iz sela. Struju nemaju, samo im je rodjaka, čija je kuća do njihove, priključila produžni kabl da bi se makar uz tv program zabavili.
„Svoje detinjstvo pamtim po siromaštvu“, započinje svoju priču Nenad. „Bio sam odličan učenik, ali kada sam krenuo u gimnaziju majka je ostala bez posla, bilo je to u vreme inflacije, tako da sam morao da napustim školu i krenem da radim. Oženio sam se 1999. ženom iz susednog sela i dobio 3 sina. Živeli smo u staroj kući koja je bila u vrlo lošem stanju, 2011.sam krenuo da radim sezonski u inostranstvu i uspeo da sazidam sadašnju kuću do ploče. Početkom 2013. moja majka se razbolela od karcinoma, a supruga napušta mene i decu i od tada se deci nije javila ni jednom. Najmlađi sin je tada imao 5 godina.“ Zbog situacije u kojoj se našao, Nenad biva prinuđen da napusti posao u inostranstvu. Ostaje kući da brine o majci koja je zbog bolesti vezana za krevet i deci koja su tada imala 5, 8 i 13 godina. Radovi na kući prestaju a on uspeva po nekoliko dana nedeljno da radi jer nije imao ko da brine o deci i majci. Ubrzo počinje borba za egzistenciju.„Majka umire 2014. i tada ostajemo bez njene penzije, kakvog takvog izvora prihoda. Nastavljam da radim po nekoliko dana u nedelji jer bi u suprotnom deca bila sama. Borio sam se kako i koliko sam mogao. Valjda me je sve to i sustiglo, i 12.01.2017. doživljavam infarkt. Trudim se i radim koliko mogu, nisam se predao, a rodbina pomaže koliko može.“
Uveličaj sliku jednim klikom