PR tekst– VELINGTON ČIZME – ŠARENI IZBOR ZA SIVE KIŠNE DANE
Izvor, foto:wikipedia
NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime: operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force); u SAD: operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil); u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo) bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala od 24. marta do 10. juna 1999.
To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO posle bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata.
Države članice NATO su probale da dobiju odobrenje od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija za vojnu intervenciju, ali su se time usprotivile Kina i Rusija, koje su nagovestile da će staviti veto na takvu meru.
Kao rezultat toga NATO je započeo akciju bez odobrenja UN, a kao razlog je naveo da je u pitanju humanitarna intervencija.
Povelja UN zabranjuje upotrebu sile osim u slučaju odluke Saveta bezbednosti ili samoodbrane od napada u skladu sa Glavom VII pri čemu ni jedan ni drugi uslov nisu bili ispunjeni u ovom slučaju.
Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše sporazum iz Rambujea.
NATO je 24. marta 1999. u 19.45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SR Jugoslaviji da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte.
U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od trideset do sto milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1200 i 4000 civila i da je ranjeno više od 12.000 lica.
Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo više hiljada Albanaca. Napadi su prekinuti 10. juna posle potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu o povlačenju Vojske Jugoslovije i srpske policije sa Kosova i Metohije.
Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244 po kojoj SR Jugoslavija zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom s tim da pokrajina postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugog nealbanskog stanovništva.
Računajući ovaj i protekle ratove tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.
A 3. juna 2006. godine, parlament Crne Gore je proglasio nezavisnost, a 5. juna parlament Republike Srbije proglasio obnovu samostalnosti i od tada SCG, kao naslednica SR Jugoslavije, više ne postoji.
Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije, što Srbija i oko polovine država članica UN ne priznaju.
Procene o gubicima NATO veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i četiri velika projektila dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio.
Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko sto letelica različitih tipova).
PRIJATELJ TEKSTA
