- Izvor/foto: gm.info
02/08/2018
[views]
G. Milanovac-Ilindanski vašar je prilika da se kupi nešto jeftinije, a i pribavi ono što svakodnevno ne možete pazariti. Današnji vašar i pored kiše obiluje tezgama i bogatom ponudom, može se i, kao i ranijih godina, pazariti nešto lepo i korisno, ali i brojne „drangulije“.
trong>Na Ilindanskom vašaru pažnju nam je privukla tezga sa opancima, opančara Želimira Damnjanovića, jedinog opančara na potezu od Beograda do Čačka.
– Ne pamti se da je nekada nekoga opanak nažuljao. Kao praktična i udobna obuća opanci su živeli intenzivno sve do polovine 20.veka. A tad ih je „sahranila“ masovna proizvodnja i upotreba patika. Tako makar tvrdi majstor – opančar Želimir Damnjanović koji ne prestaje da ih pravi.
Pitamo ga kupuju li se danas opanci i koliko je vremena potrebno za izradu jednog para?
– Kupuje onaj kome treba, onaj ko nosi. Uglavnom nose folklorne grupe, neko nosi na vezene čarape. A, da napravim jedan par opanaka treba mi deset nadnica, to je deset dana.
Kao što kaže naš sagovornik, u međuvremenu patike su „sahranile“ opanke, pa tako danas nije prodao nijedan par. Medjutim, izašao je na vašar jer ne može da sedi dokon kod kuće.
– Danas nisam prodao nijedne jer je loše vreme, pada kiša… da li će do kraja dana neko kupiti ne znam… – kaže Želimir Damnjanović opančar koji je počeo sa ovim poslom pre 30 godina i dodaje:
– Ja ovo volim da radim i radim ih preko 30 godina. Na ovolikim danima ne mogu da presedim kod kuće bez posla… Malo radim, malo odmorim, malo popijem kaficu. Kod mene kući dolaze iz raznik ansmbala da naruče opanke, ranije sam ja davao i za Francusku, Nemačku… napravim po sto pari, dodju i uzmu.
Opančarstvo u Srbiji boluje od tri bolesti. Jedna je što su retki oni koji hoće da nauče ovaj zanat, pa će za nekoliko decenija verovatno otići u istoriju, druga je slaba potražnja, a treća propast industrije kože, zbog čega je repromaterijal ili skup ili teško dostupan.
– Od ovog zanata ne može da se živi, pogotovu sad. Imam penziju, a sa ovim poslom je malo dotiram – kaže Želimir i napominje da je materijal za opanke skup – E, mterijal je skup! Ranije sam, dok je bila fabrika u Rumi, uzimao po 5-10 pa i 15 kvadrata kože…kako kad imaš pare tako i kupiš. Ja poručim, oni mi pošalju kući na adresu, ja platim i pravim.
Danas cena opanaka, kako kaže Želimir, kreće se od 2 do 15 hiljda dinara, zavisno od modela i radapa tako zavisi i cena. Izradjuje ih za mnoga kulturno-umetnička društva, ali i za ukrase, pravi opanke, od onih minijaturnih, do onih najvećih. Iako nema neke finansijske računice, radi ih jer mu to „smiruje dušu“ i da sačuva tradiciju.
