- Izvor: novosti.rs
04/09/2018
NAJVAŽNIJE je biti čovek. Imati srce. Kad god bih nekoga nokautirao u ringu, odbolovao sam to. A opet, ushićenje kada ti publika kliče je neizmerno – govorio je jedan od najboljih, a svakako najomiljenijih jugoslovenskih boksera svih vremena Marijan Beneš, koji je danas, u 67. godini, preminuo u Banjaluci.
trong>- Te 1979. pred meč sa Sandijem Toresom bio sam bolestan, iscrpljen, hteo da predam meč, ali su mi rekli: „Marjane, cela država gleda u tebe.“ Izašao sam nespreman, na čvrstog ali nesportskog boksera, i zadobio povredu zbog koje sam kasnije izgubio oko – pričao nam je svojevremeno Marjan u Nišu, gde se za vreme ratnih strahota u Bosni sklonio nakratko s porodicom.
I ta povreda oka je uticala na prerani završetak njegove briljantne karijere. Marjan je rođeni Beograđanin (11. jun 1951). Majka Marija i otac Josip bili su nastavnici. Od oca je nasledio sklonost ka muzici, pa je svirao je flautu, klavir i violinu. Odrastao je uz trojicu braće i sestru Ljiljanu, koja mu je tokom karijere bila najveća podrška i navijač.
Detinjstvo u Tuzli, jedan od najtalentovanijih asova plemenite veštine provodio je uz konopce ringa bokserskog kluba Sloboda i uz muziku. Dva starija brata su boksovala, i čini se da je zbog toga ring odneo prevagu nad muzikom.
– Imao sam deset godina. Ušao sam u ring. Dečko prekoputa mene je imao 18 leta. Lako sam ga pobedio – prisećao se Marjan momenta kada je zakoračio u svet plemenite veštine.
Priča o supertalentovanom golobradom momčiću brzo se širila. Legendarni trener banjalučke Slavije Sredoje Zekanović prvi je shvatio kakav je biser i doveo ga je u „Borik“. Legenda o „pesniku ringa“ je počela da se stvara 1967.
Beneš je rušio sve rivale strahovitim jurišima u ringu. Spuštenog garda, brz, atraktivan, postao je miljenik publike. Osvojio je osam titula prvaka BiH, četiri titule prvaka Jugoslavije, blistao na tada najjačim turnirima…
Maestralni as retkog kova, u amaterskom ringu 1973. godine, u Beogradu, postao je šampion Evrope. Te godine je proglašen i za sportistu Jugoslavije (tradicionalni izbor JSL „Sport“).
Nedovoljno spreman, posle preležane žutice, Marijan se 1976, posle uspešnih kvalifikacija, pojavio i na OI u Montrealu. Nije uspeo da dođe do medalje… Ipak, iako su mu mnogi već tada prognozirali kraj karijere, Beneš se odlučio da ode u profesionalne vode 1977.
– Hteo sam da prestanem da boksujem, ali ljudi su me sretali na ulici, grlili me, ljubili, raspitivali se za zdravlje i pitali: „Šampione, kad ćeš u ring?“ Njima sam dugovao. Više nego sebi – pričao je Marijan.
Krunu karijere Beneš je doživeo u svojoj Banjaluci. Iako su mu nudili mnogo više novca da meč za titulu prvaka Evrope u verziji EBU, Beneš je insistirao da se borba održi u Banjaluci, u „Boriku“. Bio je 17. mart 1979. godine, kada su ulice cele Jugoslavije bile prazne.
Rival, prekaljeni Francuz Žilber Koen, čvrst, nepobediv do tada, smatran je za favorita. I on je to mislio do četvrte runde! Završio je na podu, dok su Beneša nosili na rukama…
Nastavak karijere doneo mu je uspone i padove… Konačno je 1983. okačio rukavice o klin.
– Na kraju, uz mnogobrojne trofeje, ostao sam bez jednog oka, sa uništenim glasnim žicama, smrskanim kolenom. Pišem pesme, muziku, ponekad zasviram. Bilo je svega kada se osvrnem iza sebe. I ljubavi, i strasti, i bola, i žena. Život je to – govorio nam je svojevremeno Marijan.
A imao je sve, kako se prisećao veliki šampion, koji je prvi vozio BMV ulicama Banjaluke, prvi nosio kaubojske čizme, imao dva kafića… Uspeo je da potroši više od šest miliona „dojč“ maraka.
– Nisam uspevao da pobedim najjačeg rivala – život – kroz gorki osmeh je pričao Beneš.
Dva puta se ženio, ima tri ćerke i sina, najveće blago…
Kraj bi mogao da glasi ovako: u Banjaluci je u utorak, u 67. godini, preminuo legendarni jugoslovenski bokser Marijan Beneš.
Ali, svi „bokseri idu u raj“…
