Izložba grupe autora iz Ruande „We, the Future! Savremena umetnost Istočne Afrike“ u Malom likovnom salonu

Izvor: KC Novi Sad

Izložba grupe autora iz Ruande „We, the Future! Savremena umetnost Istočne Afrike“ biće otvorena u ponedeljak 11. aprila u Malom likovnom salonu i uz propisane mere zaštite moći će da se pogleda do 26. aprila.

Nakon 1960. godine u Africi su mnoge dotadašnje kolonije stekle nezavisnost od Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Belgije, Španije, Portugala i Italije. Uspešnost tog procesa zasenjena je 1961. godine ubistvom premijera Konga, Patrisa Lumumbe i građanskim ratovima, ali su zemlje nastavile da proglašavaju svoju nezavisnost. Tokom prvih godina nezavisnosti, velike projekte planiranja i izgradnje gradova i drugih infrastruktura, pratio je optimizam1, koji se odražavao i na umetnost. Većina afričkih umetnika bila je duboko pogođena teškom kolonijalnom i postkolonijalnom situacijom, koja se ogledala u kontinuiranoj ekonomskoj zavisnosti od stranog i lokalnog evropskog pokroviteljstva2. Međutim, nazivati savremenu umetnost Afrike postkolonijalnom, znači negirati umetnost kontinenta u dubljoj istoriji i povezanosti sa onim što je bilo pre kolonijalnog prodora2,3. Na primer, slikar Gi Karangva Omega (Guy Karangwa Omega, 1959–1999) svojom slikom Čovek sa maskom, prikazuje ljudsku figuru predimenzioniranih šaka i stopala koja preko lica nosi tradicionalnu masku. Takav prikaz čoveka može da se čita kao autorski naklon savremenoj umetnosti koja direktno ima reference na motive tradicionalne umetnosti kontinenta4,5,6. Umetnik iz Mozambika, Malangatana Valente Ngvenja (Malangatana Valente Ngwenya, 1936–2011), svojim radovima je podržavao nezavisnost Mozambika i bio član gerilskih pokreta zbog čega je proveo 18 meseci u zatvoru. Radovima prenosi poruku konstantne čežnje naroda za mirom i crta motive tradicije poput maski, nakita i ornamenata7.

Slikarka Floride Mukabageni (Floride Mukabageni, 1972), prva žena sa završenom srednjom umetničkom školom u Ruandi, preživela je genocid nad narodom Tutsi 1994. godine, ali zbog nemaštine prešla u Ugandu gde i danas živi i radi. Ona usklađenom paletom i pojednostavljenom geometrijom prikazuje figure koje u različitim položajima doprinose predstavi tradicionalnih motiva. Pored umetničkog kvaliteta, dela Mukabageni su od važnosti jer promovišu umetnost koju stvaraju žene u regionu; zbirka Muzeja umetnosti Ruande ima u kolekciji radove samo tri umetnice iz te zemlje.

Izložbom „WE, THE FUTURE! Savremena umetnost Istočne Afrike“, prikazuje se umetnost autora koji su stvarali u zemljama istočne Afrike u vremenu nakon 1960. godine. Globalno interesovanje za rad umetnika iz Afrike, uglavnom je usmereno na one iz Zapadne i Centralne Afrike8. Umetnost istočne Afrike manje je istražena i izložena svetskoj sceni. Nije bilo značajnijih pokušaja da se dokumentuje i analizira savremena umetnost Ruande tokom poslednjih decenija od nezavisnosti Ruande od Belgije 1962. godine ili nakon genocida nad narodom Tutsi 1994. godine, iako su oba događaja snažno uticala na društvo, a samim tim i na umetnost. Ruandanski umetnici uglavnom ostaju uzdržani od tema koje se odražavaju na određena osetljiva, politička, pitanja u društvu i često koriste tradicionalne teme i motive za svoju umetnost, mada ima i onih poput Bendžamin Rusagare (Benjamin Rusagara, 1990) i Brejv „Tangz” Rumarize (Brave Tangz Rumariza, 1998), koji propituju svoje okruženje i prenose poruke i o polno prenosivim bolestima. Rusagara je rođen u egzilu u Ugandi 1994. godine nakon što je veliki broj članova njegove porodice ubijen. Veoma rano počeo je da slika i motivima odaje počast žrtvama ratova i nasilja u regionu, istovremeno odražavajući atmosferu ruandskog kulturnog nasleđa. U svojim radovima eksperimentiše materijalima kao što su zemlja, pesak, vuna i drugo. Koristeći zemlju kao umetnički materijal, Rusagara želi da se dodatno poveže sa svojim duhovnim i materijalnim nasleđem. Izlagao je u Ruandi, Keniji, Tanzaniji i Japanu.

Pored prikaza portreta, umetnici Istočne Afrike opredeljuju se i za apstrakciju. U islamskim zemljama tradicionalno se nisu prikazivale figure već uglavnom geometrija i ornamenti8.  Umetnik Husein Salim (Hussein Salim, 1966) rođen je i odrastao u pustinji u Sudanu. U selu nije bilo pristupa knjigama ili slikama, te je odsustvo vizuelnih referenci hranilo njegovu maštu i želju za crtanjem i slikanjem. To ga je postavilo na put apstrakcije koja je glavno obeležje njegovog rada.

Nasuprot teškoj stvarnosti istočne Afrike, slikarstvo i skulpture koje dolaze iz regiona su pune kolorita, predstavljaju intimna svedočanstva o svakodnevnim nadama, strahovima i čežnjama portretisanih ljudi iz regiona. Koristeći selektivne detalje, autori oživljavaju figure i čine ih univerzalnim, dodatno pružajući priliku za različite narative, pored onih o turbulentnim vremenima kroz koje prolaze. Figure su obično izvedene u prepoznatljivim i vizuelno dramatičnim oblicima regiona, te predstavljaju osnovna ljudska osećanja, strast, instinkt, slabosti, borbu i još mnogo toga.

Sa druge strane, dok se umetnici Istočne Afrike bave svojom savremenom zajednicom i šalju poruku o potrebi za zajedništvom i svetlijom budućnošću, umetnik Nemanja Milenković (Novi Sad, 1996) za svoj master rad Četiri minuta tišine na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu biva inspirisan fenomenom ubistava aktivista za zaštitu životinja koja su se desila u Istočnoj Africi pre više decenija i slika mačetu, motiv koji se skoro nikada ne bi našao na slikama umetnika iz Istočne Afrike.

PRATITE NAŠ PORTAL I NA DRUŠTVENIM MREŽAMA

PRIJATELJ  TEKSTA

KULTURA VESTI GRADA VESTI GRADA NOVI SAD