PR tekst– KLAVIRSKI KUTAK-unapredite svoje muzičke sposobnosti
Izvor: KC NS
Izložba Dunje Branovački biće otvorena 11. aprila u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada i uz propisane mere zaštite moći će da se pogleda do 2. maja.
„Ljudska interakcija liči na ples pri kojem se ljudi neprestano zajedno kreću i svako suptilno reaguje na ritam i stav onog drugog. Ples se konstruiše među učesnicima i ne može se posmatrati kao rezultat njihovih prethodnih namera.” (Vivijen Ber, Socijalni konstrukcionizam)
Kako Dunja Branovački vešto poentira govoreći o svom radu: „Plesni rituali se obraćaju delovima duše koje smo možda potisnuli dublje nego što bi trebalo, i na momenat nam pružaju mogućnost da zaista vidimo sebe.” Inspirisana tangom, a kroz introspekciju, nastaju dela poput: Eros, Tanatos, Pugliese radiant, Kaligrafija tečnog srebra, Nežnost i bes, Kao da niko ne gleda, Velika bela ajkula. Ovim nazivanjem, nesumnjivo je, umetnica saznaje sebe želeći da (o)seti vremena „kada je svet bio još toliko nov da stvari nisu imale svoja imena“ (Branovački, Razgovor sa umetnicom), kao što se i imenovanje fantastičnih bića, stvari pa tek onda mišljenja i osećanja do modernog doba polako odvijalo dovodeći nas postepeno do savremenog odnosa prema (sa)znanju. (Fuko, Reči i stvari)
Ritual kao „zakonit i pravilan red normalnog, i stoga pravilnog, prirodnog i istinskog sastava kosmičkih, svetovnih, ljudskih i ritualnih događaja” (Molendijk, Pels, Religion in the making: the emergence of the sciences of religion) služi joj kao alat u njenim težnjama. Istovremeno, svaki, pa i plesni ritual je u svojoj biti društvena, aktivnost zajednice u kojoj imamo određene uloge, „maske koje su nam dodeljene ili koje sami biramo” (Branovački, Razgovor sa umetnicom).
Milonga kao tango ritual koji umetnica bira, predstavlja momenat reda u haosu društvenih odnosa. U trenutku kada su okviri zadati i kada svako prepoznaje svoje mesto i očekivano ponašanje u odnosu na druge, ona se prepušta ličnom mikrokosmosu, iracionalnom i podsvesnom. U sopstvenom plesu ipak, teško da ćemo naći spolja naizgled postignutu harmoniju rituala. Pre ćemo konstantno, a neretko uzaludno tragati za jasnom osom naših emocija pokušavajući istovremeno da raciom obuzdamo korak.
sastava kosmičkih, svetovnih, ljudskih i ritualnih događaja” (Molendijk, Pels, Religion in the making: the emergence of the sciences of religion) služi joj kao alat u njenim težnjama. Istovremeno, svaki, pa i plesni ritual je u svojoj biti društvena, aktivnost zajednice u kojoj imamo određene uloge, „maske koje su nam dodeljene ili koje sami biramo” (Branovački, Razgovor sa umetnicom).
Milonga kao tango ritual koji umetnica bira, predstavlja momenat reda u haosu društvenih odnosa. U trenutku kada su okviri zadati i kada svako prepoznaje svoje mesto i očekivano ponašanje u odnosu na druge, ona se prepušta ličnom mikrokosmosu, iracionalnom i podsvesnom. U sopstvenom plesu ipak, teško da ćemo naći spolja naizgled postignutu harmoniju rituala. Pre ćemo konstantno, a neretko uzaludno tragati za jasnom osom naših emocija pokušavajući istovremeno da raciom obuzdamo korak.
Svoja unutrašnja stanja umetnica otelovljuje kroz svojevrsni bestijarijum, zbirku čudovišnih bića jarkih boja i jakih ekspresija koje svojom formom namerno ne odgovaraju nametnutom redu izložbene bele kocke, mogućnosti da se urame i postanu nedodirljiva, niti bilo kom očekivanom, uobičajenom mediju izraza. Krhost ovih (Dunjinih unutrašnjih) bića ogleda se u izvedbenom materijalu – odbačenom kartonu, ambalaži najrazličitijih proizvoda i po kojem šrafu. Međutim, u ovome se krije i posebna snaga i dodatno značenje svakog rada – simboličnom rekontekstualizacijom čitave konzumerističke svakodnevice kojih su odabrani materijali reprezenti, umetnica potrebi za nalaženjem reda u haosu vremena prevrednovanih vrednosti daje čudovišni ali i čudesni, veoma izražajan oblik. Ni jedno stanje najzad ne nalazi svoju konačnu formu, pa tako i svaki od šrafova omogućava da umetnica u postavci interveniše stvarajući iznova svojevrsni plesni ritual.
I posle svega, „(…) čudovište i nije ništa drugo nego kombinacija elemenata stvarnih bića koje mogućnosti umetnosti kombinovanja odvode u nedogled.” (Horhe Luis Borhes, predgovor prvom izdanju Knjige imaginarnih bića)
dr Milena Jokanović
U momentima nesigurnosti i teskobe, usmeravamo pogled ka unutrašnjosti svoga bića, otkrivajući u tom prostoru simbole i slike koje nas pokreću. Ko smo mi, šta je ono što nam je važno, gde su strune našeg srca? Zemlja, seme, hleb, krv, kost, oko, dodir, pokret, ritam, maska, ples. Pokret postaje ritual u kome sebe uvek iznova otkrivamo, a ovo otkrivanje istovremeno je divno i strašno. Unutar jasno definisanih granica i pravila plesnih rituala, imamo mogućnost da budemo slobodni.
Svesti tango samo na ideju tužne misli koja (se) pleše znači ozbiljno potceniti ovaj ples. Plešemo ono što je u nama, najiskrenije moguće u datom trenutku. To može biti tuga i melanholija, bol, nostalgija za sivim uličicama u sumrak u gradu koji nikada nismo posetili, ali takođe i radost zbog ponovnog susreta, nežnost ili bes. Ono što jesmo, stalno se menja. U skladu sa tim, menja se i način na koji plešemo.
Ova izložba posvećena je plesnim momentima u kojima sam spoznala nešto o sebi, i plesnim partnerima koji su mi to omogućili. Hvala vam.
Dunja Branovački
Biografija:
Dunja Branovački (1985, Senta) osnovne i master studije je završila na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. U svojim radovima proučava stvarna i izmišljena čudovišta, prirodu, zbirke, maske, vizuelne liste i kabinete čudesa. Član je UPIDIV-a i SULUV-a.
PRIJATELJ TEKSTA
