MENUMENU

NAJNOVIJE VESTI

Ima li da neko ne poznaje Dželu – Apu Kikuljanca? !!!

Ima li da neko ne poznaje Dželu – Apu Kikuljanca?

Mislim da je svako ko se kreće dugačkom ćuprijskom glavnom ulicom od Slavije do centra Ćuprije bar jednom sreo čoveka koji lagano hoda na jednoj nozi pomoću štaka.

Ispod desne butine ima savijenu nogavicu od pantalona. Oko vrata mu napred visi torba. U njoj nosi svoje stvari. I leti po vrućini, i zimi po snegu, kada pada kiša ili duva košava, Džela neumorno ide, da ne kažem korača. Ponekad zastane, nasloni se na zid, da malo odmori. Ili možda ne odmara, nego samo čeka da naiđe neko njemu poznat.

Sakuplja Džela – Slobodan B. Dželatović podatke o svim Ćupričanima, o današnjim stanovnicima i o njihovom poreklu. A onda kada se vrati svojoj kući, smišlja kako da to svoje bogato znanje smesti u sledeću knjigu.

Štampa Džela – Apa Kikuljanac svoje beleške i zapise. Ima ih skoro tridesetak već. Daće bog da ih bude bar još toliko.

Čitam pažljivo njegov tekst napisan u Ćupriji 30.10.2001. godine: „… Na osnovu učenja Uspenskog srpski narod je decenijama ophrvan spavanjem i iluzijama. Preokupiran lakim i ugodnim životom hendikepiran je deficitetom ljudi višeg tipa. Kolektivno je lišen sopstvene volje, inteligencije i memorije. Lišen je znanja i sećanja na svoj drevni SRBOSLOVENSKI period i postojbinu. Lišen je svoje stvarne prošlosti i bačen-zarobljen u metež i beznađe…“

Pokušavam da shvatim zašto je Apa Kikuljanac sebe posvetio pisanju činjenica o Ćupričanima koji ga okružuju kroz čije likove iskazuje svoja filozofska zapažanja o svetu oko nas. Kroz sudbinu pojedinaca i čitavih porodica, kroz praćenje nekoliko generacija jedne familije, dobija se opis ne samo Ćupričana, nego srpske nacije. Sve to Džela potkrepljuje ne samo direktnim oštrim ocenama, nego i tananim filozofskim nitima koje na kraju čine neprobojnu paučinu koja se plete oko njega samog.

Maksa, profesor književnosti u ćuprijskoj gimnaziji, valjda zato što je njegov sin imao sličnu sudbinu, uticao je na Dželu ukazujući mu kako da običnim rečima iskaže ono što želi da čitaoci prihvate kao činjenice, da shvate smisao njegovog življenja.

Surov je Slobodan bio prema sebi, pa ništa nije čudno što često ne prašta ni drugima.

Rodio se, kako to sam kaže, u Hitler-Nedićevoj lažnoj Srbiji na dan napada fašističke sile na Moskvu, davne 1941. godine.

Dok mu se majka Milica borila da obezbedi dovoljno hrane za celu porodicu, radeći svakog dana u Šećerani i u velikoj bašti u Tonji pored Morave, Slobodan je odrastao između neprijateljstva deda Miloja Kikuljanca i prijateljstva baba Sojke. Deda je poštovao samo jake ljude koji mogu da rade po ceo dan, a baba je u njemu videla pametno, ali nesrećno dete.

Da li zbog prisilnog posleratnog gladovanja u Titovoj Jugoslaviji ili zbog svoje sudbine (tako Srbi kažu kada su nemoćni), preplakao je detinjstvo i dobio je kilu. Zato je u školu pošao tek sa devet godina. Bilo je to 1950. godine. Nesrećno detinjstvo, bolest, gladovanje, sve je bilo protiv malog Slobodana.

Baba Sojka je izvršila odlučujući uticaj da Slobodan zavoli i istoriju, a ne samo fudbal. Sa 14 godina je na Slavijanskom fudbalskom terenu zaigrao sa pravom loptom. Smatrao je da je talentovan i da će da postane novi Šekularac, koji je od njega bio stariji samo četiri godine i već je postao prvotimac slavne „Crvene zvezde“.

Voleo je baba Sojkin unuk da predibla protivničke igrače i da se s fudbalom ušeta u gol. Međutim samo godinu dana kasnije, u petnaestoj godini, morao je na operaciju bruha, na koju je ipak zakasnio zbog neshvatljive lekarske nebrige.

Stariji polubrat po majci Đole je nakon vojne škole službovao u Vranju, pa je 1959. godine pozvao Dželu kod sebe i omogućio mu je da pristupi lokalnom fudbalskom timu. A onda je usledilo novo razočaranje. Sportska povreda je izazvala gangrenu na prstu desne noge. Posledice su bile neočekivano loše. Te zime 1960. godine lekari su mu saopštili da od fudbala nema ništa, da loptu može samo rekreativno da šutira. Vratio se iz Vranja u rodnu Ćupriju.

Ubrzo je usledila regrutacija i onda još jedan šok za malodušnog Slobodana. Odbijen je od vojne komisije uz posprdnu primedbu da je običan kilavko.

Bilo mu je teško da prihvati realnost – da se njegov dečački san o fudbalskoj budućnosti raspršio se za sva vremena.

U trenutku je doneo sudbonosnu odluku!

Krenuo je pešice od Slavije železničkom prugom ka Velikoj Moravi. Prešao je mali most, pa onda i veliki most. Na levoj obali Velike Morave, desno od železničke pruge nalazio se bunker zaostao od Nemaca. Odlučio je da tu prenoći. Dok je ležao na betonu gledajući u zvezde na tamnom nebu prolazilo mu je kroz glavu celo detinjstvo.

Veliko dvorište, mnogo dece, beda i siromaštvo, samo ga je baba Sojka volela. A onda u prvi razred škole sa devet godina. Pogledi mališana uprti u njega. Učitelj i nastavnici iz osnovne škole „Vuk Karadžić“ nisu bili prema njemu kao prema ostalim đacima. Napustio je samovoljno učionicu kada je bio u sedmom razredu, u vreme kada dečaci polako postaju momci.

I kako je mnogo godina kasnije u jednoj svojoj knjizi zabeležio, bio je te preduge i neprospavane noći pored Velike Morave, na hladnom betonu nemačkog bunkera, potpuno prožet očajanjem. Nije mogao da spava, plakao je neprekidno.

Narednog jutra je začuo zvuk parnjače koja je dolazila iz Jagodine. Sišao je sa bunkera na železničke šine i čekao gledajući ka krivini iza koje se u nebu video crni dim.

Želeo je da kazni svoje nesposobne noge zato što ne mogu da igraju fudbal.

Ležao je i gledao u lokomotivu koja je dolazila. Video je prednji levi točak lokomotive kako juri ka njemu.

U poslednjem trenutku je sa šine povukao levu nogu.

Teretna kompozicija je prošla pored njega. Nije mogao više da se pomera. Bilo mu je hladno i sve hladnije i hladnije. Počeo je da jauče i zapomaže.

Možda je sam Bog poslao nepoznatog železničara koji ga je spasio od smrti.

I život ide dalje.

Oko njegovog bolničkog kreveta su neprekidno bili lekari i bolničarke. Dobio je transfuziju od nepoznatih ljudi. Osećao je u sebi snagu tih nepoznatih dobrovoljnih davalaca krvi.

Dani i godine su prolazili. Majka Milica se brinula o njemu. Naučio je da se kreće bez desne noge. Sa 25 godina je počeo da radi u kampanji u fabrici šećera. Stalan posao je dobio 1970. godine u pletarskom preduzeću „Vrba“, pa nakon toga u trgovačkom preduzeću „Angropromet“.

Osetljiv na svaku vrstu nepravde sukobio se sa direktorom i napustio je stalan posao 1983. godine. Snalazio se nekako kao akviziter do 1990. godine. U teškim godinama za sve građane Srbije, Slobodan je živeo sa ostarelom majkom koja se brinula o njemu. Nesrećno je pao i slomio kuk 2001. godine, iste godine kada mu je majka Milica u 94. godini umrla.

Ostao je sam u staroj kući. Zar ponovo gladovanje kao u najmlađim danima? Srećom da je tada stekao uslov da dobije penziju. A penzija je velika taman toliko da može da bude dva-tri dana u nekoj srpskoj banji.

Najradije je Slobodan čitao knjige. Prvo istorijske, pa filozofske. Trebalo mu je da napuni pedeset godina da bi postao svestan sopstvene filozofske misli.

Prvu knjigu u kojoj je prikazao svoj pogled na svet objavio je 1994. godine uz materijalnu pomoć dobrih ljudi. U predgovoru je najpre objasnio kakvo je stanje duha kod Srba. Odatle sledi razmišljanje zašto je Slobodan napisao i objavio još tridesetak novih knjiga.

Iz predgovora prve knjige:

Nesporno je samo jedno – da bi štampanje bilo što jeftinije, da bi se uštedelo na papiru, u Slobodanovim knjigama slova su sitna, a proreda kao da nema. Pa ipak, otežano čitanje ne bi trebalo da bude smetnja da se razume piščev trud.

Bez mnogo novca, ali sa mnogo duha, Slobodan B. Dželatović „Apa – Kikuljanac“, nada se da će da napiše još nekoliko knjiga. Vatrena ljubav prema fudbalu uprkos prohujalim godinama nije prestala u njemu, kao ni uspomena na vragolastu Vranjanku koju je upoznao na stadionu dok mu se divila kako vešto dribla protivničke igrače.

Slobodanu niko ne može da oduzme njegov slobodan duh. Ostaje on takav kakav jeste uprkos svim nedaćama koje ga prate od rođenja. Sam stvara svoju sudbinu, onako kako ga je baba Sojka naučila. A baba Sojka nije imala razloga da voli vlast, pa je imala svoje viđenje o događajima čiji je bila svedok, posebno zato što je živeći samo u Ćupriji promenila nekoliko država. Otuda i Slobodan gleda na istorijske činjenice svojim očima, često drugačije od ostalih Ćupričana.

Spartanski živi, ima ustaljeni dnevni red. Ništa ne prepušta slučaju.

Za znatiželjne Ćupričane:

„Apa“ je nadimak koji je dobio od dede, a ima značenje iz mađarskog jezika – otac.

„Kikuljanac“ je porodični nadimak pradede Milosava, koji se nije šišao, nego je ispleo sebi kiku.

Danas Slobodan ima još jedan veliki problem – slomio je ruku, pa ne može da koristi dve štake kada se kreće. Invalidska kolica su mu stara, sva razdrndana, sa trulim gumama na točkovima. Otuda ga nema na glavnoj ćuprijskoj ulici. Uskoro će da napuni 80 godina života, teškog i zanimljivog života.

SPONZOR TEKSTA

PRETHODNE VESTI