- Izvor: novosti.rs
10/06/2018
GEM, set i meč, gospođica Stivens! – odjekuje autoritativno Centralnim terenom Rolan Garosa u polufinalu pariskog grend slema s visine sudijske stolice. A na stolici sedi Kragujevčanka Marijana Veljović (31).
style=“text-align: center;“>foto printscreen youtube
„Zlatni bedž“ za najbolje teniske sudije na svetu poseduje svega 19 muškaraca i 10 žena. Među njima je i naša Marijana.
– Za sve je „kriv“ sudija Stefan Čuki – premotava film sa svojih početaka, dok razgovaramo u alejama između terena na Frenč openu. – Igrala sam na „Menadžerijadi“ u Budvi 2007. godine tenis za moj Ekonomski fakultet iz Kragujevca, a on za svoj Ekonomski fakultet iz Beograda. Trebalo je da napravim žreb, ali se nisam najbolje snašla. Pritekao mi je u pomoć i pitao zašto ne odem u školu za sudije, da naučim kako se to radi. Tako je sve počelo.
Marijanina teniska karijera se rano završila, ali je, zato, kao sudija dospela na sam svetski vrh.
– Takmičila sam se do 14. godine. Odigrala sam nekoliko turnira, a onda prestala. Možda nisam imala dovoljno ambicija, ali mi, pre svega, to nije dozvoljavala finansijska situacija.
Kao sudija, međutim, brzo je napredovala.
– Bila sam među najboljim polaznicima. Dali su mi odmah priliku da radim dečje turnire u Beogradu. Sećam se prvog koji sam sudila, u TK Gazela, prekoputa „Arene“ već u maju 2008 – priseća se ranih sudijskih dana.
Posle položenog ispita za nacionalnu licencu, već naredne godine su je, zbog kvalitetnog suđenja, poslali u školu za međunarodne sudije koja kruži planetom i tada je, sticajem okolnosti, bila organizovana u Srbiji. Dobila je „beli bedž“. Usledio je, dve godine kasnije, u Istanbulu, i „bronzani bedž“. Ostali, srebrni i, konačno, zlatni, dobijaju se unapređenjem, na osnovu besprekorno obavljenog posla.
– Naravno, dogodi se da pogrešimo. S tim što su naše greške vidljive svima oko nas, pa je perfekcionistima poput mene, teško da se izborimo sa tim. Ali, i to se vremenom nauči – kaže Marijana, kojoj se propusti, ipak, veoma retko događaju.
U sudijskoj ulozi je autoritativna i bespogovorna. A kad iz nje izađe, sve se menja.
– Moj privatni život je sasvim drugačiji! Jedna sam osoba u stolici, druga van terena. Kad me neko gleda dok sudim, rekao bi da je ta osoba arogantna, nadmena, stroga. A, privatno, nisam ništa od toga!
Tenis iz pozicije običnog gledaoca i okom sudije sasvim su različiti, ističe Marijana.
– Obožavam ovaj sport. Gledam ga od malih nogu. Ali, sada ga posmatram iz potpunog drugog ugla. Toliko znam o tom sportu i pravilima, da mogu da pratim razvoj situacije na terenu, pa čak i da predvidim šta bi moglo da se dogodi. Mi sudije smo tu da sve protekne u fer-pleju. Samim tim, nismo u mogućnosti da uživamo u meču, mada mi se ponekad dogodi da osetim atmosferu. Ipak, na prvom mestu su odgovornost i koncentracija.
Najteže u njenom poslu je, kaže, upravo satima ostati koncentrisan do kraja. A tu je i neizvesnost oko čekanja, jer nikada se ne zna kada će izaći na teren. A najlepše?
– Učestvovanje u spektaklu, biti deo sporta koji volim, i deo teniske istorije!
Marijana Veljović sudi i ženama i muškarcima. Bila je, tako, glavni arbitar na prošlogodišnjem meču drugog kola Ju-Es opena, kad je Rodžer Federer zamalo nije izgubio od Južnog. Između ostalog, delila je i pravdu Nadalu na Olimpijskim igrama. Ipak, najupečatljiviji trenutak u dosadašnjoj karijeri bilo joj je žensko finale na Australija openu ove godine između Karoline Voznijacki i Simone Halep.
SRPSKI TENISERI-PRAVILA su takva da našim teniserima ne može da sudi. Ali, srpski tenis, naravno, prati sa velikim zanimanjem. – Razvijala sam se kao sudija istovremeno dok je naš tenis doživljavao procvat. Uvek mi je zbog toga bilo veoma drago. Privilegija mi je da sudim u takvoj eri. Kao nacija smo navikli na uspehe, i u sportu smo malo strogi. Ne praštamo poraz. Trebalo bi da budemo srećni što smo kao geografski mala zemlja, uspeli mnogo, u tenisu, ali i u drugim sportovima.
– Kada sam izašla na teren, pred krcate tribine, osetila sam dozu treme – priznaje, ali i dodaje: – Ta trema je, naravno, pozitivna. Bila sam potpuno spremna.
S obzirom na to da putuje na najvažnije turnire, neminovno poznaje sve teniske zvezde.
– Najnormalniji su ljudi, kao i svi mi – prenosi nam svoja iskustva iz ovih kontakata.
A na pitanje da li je omiljena među teniserima, kaže:
– Nisam sigurna da sportisti mogu da vole sudije. Taj odnos je specifičan. Ali, poštujemo se. I to je najvažnije. Sigurno je da postoje igrači koji možda vole više da vide na stolici jednog ili drugog sudiju, a postoje i oni koji nemaju nikakve preference u tom smislu.
Suditi takvim sportskim veličinama, kao što su Serena ili Nadal, velika je privilegija, do koje se stiže upornim radom:
– Biti njima autoritet je neobjašnjiv osećaj. To u početku nisam mogla da objasnim ni samoj sebi. Ukoliko dobro uradite posao, onda imate i autoritet. On se stiče znanjem.
POLA GODINE PO BELOM SVETU
PO ugovoru, Marijana pola godine provede na putu, dok je drugu polovinu kod kuće, u kragujevačkom naselju Erdoglija. Sudi sva četiri grend slema i veće turnire, Dejvis kup i Fed kup…
– Da ne volim da putujem, ne bih se ni bavila ovim poslom! Dogodi se da tri-četiri nedelje budem na putu, a onda isto toliko u Kragujevcu. To su dva paralelna života. Lepo mi je jer obilazim ceo svet, a onda jedva čekam da se vratim kući.
