POLITIČKI odnosi u Jugoslaviji, u godinama koje su prethodile poseti Francuskoj, postajali su sve komplikovaniji, što će dovesti do krvavog raspleta u Skupštini. Posle atentata na Stjepana Radića, vođstvo Komunističke partije Jugoslavije, odnosno ondašnji sekretar Jovan Mališić, poziva članstvo na ustanak. Ovaj detalj iz istorije ne samo što nije nedovoljno rasvetljen, već ga savremena istoriografija potpuno ignoriše.

Događaj u Skupštini komunisti su shvatili kao slabost „velikosrpske buržoazije“ i uputili direktivu članstvu za „oružani ustanak“. Njihovi ciljevi nisu više bili svrgavanje buržoazije klasnom borbom, već rušenje Jugoslavije i njeno rasparčavanje na nekoliko nacionalnih država. Upućivani su pozivi narodima Hrvatske, Slovenije, Crne Gore i Makedonije da oružjem ostvare nacionalnu samostalnost.

U pozivu Hrvatima se kaže: „Kucnuo je čas da u otvorenoj borbi protiv beogradskih vlastodržaca izvojevate svoju slobodu i svoju državnu samostalnost.“ Mnogi se odazivaju pozivu partije. Posledice su desetine ubijenih skojevaca, među njima i sedam sekretara SKOJ-a, dok su se punili zatvori širom Jugoslavije. Strah od širenja crvene ideje iz Kremlja nateraće kralja i njegovo okruženje, uz punu podršku buržoaskih krugova iz Zagreba i Ljubljane, na odluku da se suspenduje parlamentarni život u zemlji.

U MEĐUVREMENU Jugoslavija postaje stecište ruske emigracije. Više od 60.000 civila i 40.000 vojnika našlo je utočište u Jugoslaviji. A u belogardejskim krugovima sve je bila glasnija ideja da kralj Aleksandar postane sveslovenski car. Negde 1932. godine, Vlada Jugoslavije morala je u jednom trenutku da izda zvanično saopštenje da Karađorđevići ne pretenduju na krunu Romanovih.

U ostvarenju svoje politike razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala sve nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se služile terorom i takvom aktivnošću mogle da izazovu šire sukobe među državama na evropskom prostoru. Ustaški pokret vuče korene od Hrvatske stranke prava, čiji je osnivač bio Josip Frank, otuda i naziv „frankovci“ za pripadnike te stranke. Iako su u zemlji predstavljali minornu političku organizaciju, istakli su najradikalnije programske ciljeve, od kojih je najvažniji bio izdvajanje Hrvatske iz okvira Jugoslavije.

U Hrvatskoj je poslovima stranke rukovodio advokat Ante Pavelić, koji 19. januara 1929. godine napušta zemlju i odmah se povezuje sa vođstvom VMRO i predstavnicima KPJ. Svi imaju isti cilj – rušenje Jugoslavije. Stigavši u Italiju, Pavelić se u junu 1929. sastao sa predstavnicima italijanskog ministarstva. Dogovor brzo pada: naoružati Hrvate i ubiti kralja Aleksandra. Od jeseni 1929. Italijani finansiraju ustaška jezgra, a sve to nadzire Musolini.

USTAŠKI „ustanak“ je započeo 7. septembra 1932, kada je desetak uniformisanih terorista, preko Zadra, prebačeno u zemlju. Pokušali su napad na žandarmerijsku stanicu u Brušanima. Međutim, žandarmi su ih spremno dočekali i krenuli u protivnapad. U poteri su ubili jednog ustašu i uhapsili jednog od kolovođa Jocu Rukavinu, dok je Andrija Artuković uspeo sa ostalima da pobegne iz zemlje. Iza njih je ostalo sedam sanduka eksploziva i municije italijanske proizvodnje.

Moralnu podršku „ustanku“ pružilo je i rukovodstvo KPJ, koje je uputilo proglas „cijelom hrvatskom narodu“ da podrži ustaše. Ali ovaj njihov poziv nije naišao na odziv. Ova avantura nazvana je „lički ustanak“, i njen potpuni neuspeh uverio je Pavelića i njegove zaštitnike da u Jugoslaviji ne mogu ništa da urade sem pojedinačnih terorističkih akcija.

SAVEZ RIMA I MOSKVE

SOVJETSKI Savez i fašistička Italija, iako su zastupali sasvim suprotne ideološke stavove, dugo će imati slične ciljeve, među kojima će najznačajniji biti rušenje „versajskog poretka“. A tu je na prvom mestu bila Jugoslavija. Sprovodeći svoju politiku „izvoza revolucije“ preko Kominterne, Staljin je sasvim pogrešno procenio da SSSR ne preti opasnost od Musolinija. Bio je ubeđen da će se on okrenuti protiv zemalja zapadne Evrope i da će se one međusobno uništiti i stvoriti uslove za početak svetske revolucije. Zanimljivo je da je Italija bila među prvim zemljama s kojima su Sovjeti uspostavili diplomatske odnose. Moskva će sa Rimom uspostaviti saradnju i u podršci terorizmu.

RASCEP MEĐU KOMUNISTIMA
ZBOG atentata na kralja Aleksandra, na Vidovdan 1921. godine u Beogradu, nastao je rascep u KP Jugoslavije. Sima Marković, njen predsednik, nije bio pobornik terorističkih metoda. Moša Pijade zastupa tvrdu liniju Kominterne, on je za odlučnu borbu putem terora. Preko njega stiže naredba da se kralj ubije na Vidovdan. Spasoje Steić nije uspeo, i posle toga se rascep u KP produbljuje. Vlada na čijem je čelu bio Milenko Vesnić je zabranila rad KP Jugoslavije.