O uzajamnim simpatijama Mine i Branka ponajviše svedoče njegovi stihovi “Pevam danju, pevam noću”!!!

media-ps.rs

 

O uzajamnim simpatijama Mine i Branka ponajviše svedoče njegovi stihovi “Pevam danju, pevam noću”!!!

  • Izvor: novosti.rs

27/12/2017

ŠTO je Lenka bila Lazi Kostiću, to je Branku Radičeviću predstavljala Mina Karadžić. Oba pesnika svojim nedostižnim muzama poklonila su po pesmu, onu najlepšu u svojim opusima.

Zamršaje svoje ljubavi prema mlađanoj Lenki, vremešni Laza sročio je u 14 zagrcnutih strofa srpske “pesme nad pesmama” “Santa Maria della Salute”, a Branko, dvadesetdevetogodišnji siromašni student na beznadežnom lečenju od tuberkuloze u Beču, imao je još toliko snage i pesničkog poleta da Minu “izdigne” među zvezde u pesmi koja počinje stihom “Pevam danju, pevam noću”.

style=“text-align: left;“>Mina (Vilhelmina) bila je četiri godine mlađa od Branka. Rođena je 1828. godine u Beču kao sedmo od ukupno trinaestoro dece Vuka Stefanovića Karadžića i njegove supruge, Nemice Ane Marije Kraus. Samo Mina i njen brat Dimitrije nadživeli su svog oca.

Nije Vilhelmina bila samo kćerka velikog reformatora srpskog jezika. Minku, kako ju je Vuk odmilja oslovljavao, krasili su dobro obrazovanje, vaspitanje i mnogi talenti. Bavila se slikanjem, muzikom i književnošću, odlično je znala francuski, italijanski, engleski, ruski, srpski i svoj maternji, nemački jezik.

Prevodila je srpske narodne pesme, pripovetke i poslovice i bila je od velike pomoći svom prezauzetom ocu. Na nemački jezik prevela je knjigu “Srpske narodne pripovjetke”. Poznat je i njen prevod pripovedaka i poslovica na nemački jezik sa predgovorom Jakoba Grima iz 1854. godine. Pisala je i pesme na nemačkom jeziku. Istakla se i u slikarstvu, načinivši pedesetak radova, uglavnom portreta, crteža kredom, akvarela i slika sa religioznim motivima.

– Pored mnogih talenata, krasila ju je i izuzetna lepota, baš kao što je i Branko bio lep, ali ne na sladunjav način – zabeležio je sremskokarlovački književnik Nenad Grujičić u svojoj knjizi “Branko, pesnik mladosti.”

Grujičić nastavlja precizan opis Brankove spoljašnjosti: bio je snažna momčina, pun života, energičan, kuražan, neobično radoznao, ponekad raspojasan, devojkama mio i obrazovan, voleo je da pliva i sunča se, te je i druge nagonio da vežbaju s njim gimnastiku.

O uzajamnim simpatijama Mine i Branka ponajviše svedoče njegovi stihovi “Pevam danju, pevam noću”. U svojim sećanjima Mina otkriva kako je na Badnji dan 1849. godine nastala ova Brankova pesma, koju je vek i po docnije, svojim neponovljivim glasom u večne hitove uvrstio Zdravko Čolić.

Mina je zapisala: “Na taj dan, Vuk je gostio svoje zvanice, a i prijatelje, a jedan od tijeh donio je meni na dar knjižicu – spomenicu. Ja zaredih da mi svaki od gostiju što u nju upiše, pa dođoh i na Branka. Dok se okrenuh, već je napisao: “Pevam danju, pevam noću / pevam sele što god ‘oću / a i što ‘oću to i mogu, samo jedno još ne mogu / da zapevam glasovito, glasovito, silovito / da te dignem sa zemljice, da te metnem međ’ zvezdice…”

Brankovu pesmu Mina je oduševljeno i nežno prokomentarisala rečima da su ti stihovi “mirisav jutarnji cvijetak”, a na drugom mestu za pesnika kaže da je “đenije”. I iz Brankovih pisama Đuri Daničiću 1848. godine razaznaje se da pesniku nije na srce lako pala vest da se Vuk sprema u Trst i da će s njim putovati Mina i ruski lekar Ognjev, koji je više po volji bio ocu nego njegovoj kćeri.

“Ako ne lažem, ovo će biti Minin muž. Kažu da je i njega Bog stvorio, može biti dušu, ali telo…” vajkao se mladi pesnik. Posle njegove smrti 18. juna 1953. godine u Beču, nastupila je tišina o Branku, koja je trajala 24 godine. Tek 1877. godine, na poziv Stevana V. Popovića, urednika ilustrovanog kalendara “Orao”, Mina je napisala svoje uspomene koje su otvorile prve stranice memoarske literature o Branku. U njima je isticala “neobični duh i bogato srce Brankovo”, ali se detaljno posvetila i opisu njegovog izgleda. Iz njenih zapisa saznaje se da je bio nešto viši od srednjega rasta, tela vitkog, a držanja ponositog. Na žilavom, leti i zimi “razgolitanom vratu sjeđaše glava divna kroja”, oči su mu imale neobičan sjaj, a zubi zdravi i neobično beli. Kosa gusta, otvorenomrka i duga, padala mu je do ramena.

– Minine uspomene bile su podstrek mnogima da ožive sećanja na rano ugaslog pesnika, pa je Miša Dimitrijević 1887. godine u listu “Branik” napisao da je zaista čudnovato koliko se malo o Branku znalo – veli Grujičić.

Pojedini istoričari književnosti i Brankovi biografi tvrde da je pesnik godinama gajio velike simpatije i ljubav prema Vukovoj kćerci, ali da nije želeo da joj to prizna, što iz prevelikog respekta prema njenom ocu, što zbog svoje opake i u to vreme neizlečive tuberkuloze, koja je počela da skrnavi njegovo telo i duh, nekako baš u vreme poznanstva sa Minom.

Već i ovi detalji, kao i stihovi koje je ostavio u Mininoj spomenici, dovoljni su da razbuktavaju maštu kako negdašnjih, tako i današnjih poklonika pesništva.

NESREĆNA SUDBA

NESREĆE su obeležile Minin život. Veridba sa ruskim lekarom raskinuta je u njenoj 19. godini, a kada je Branko izdahnuo u bečkoj bolnici, imala je 25 leta. U 30. godini u Beogradu udala se za bratanca kneginje Ljubice, profesora Beogradskog liceja Aleksu Vukomanovića, čije će prezime, uz očevo, nositi do kraja života. Godinu posle venčanja, rodila je sina Janka, veliku radost Vukovu, ali suprug joj ubrzo umire. Bežeći od tuge, vratila se sa sinom u Beč, gde joj samo nekoliko godina kasnije umiru roditelji, a potom i brat.

VUK UZDRŽAN U NAKLONOSTI

BRANKO je u Vuka bezmerno verovao, ali ne i Vuk u njega – kaže Grujičić i navodi primer kako je mladi i pravdoljubivi pesnik bio do kraja odan Vukovoj borbi za narodni jezik. Osim kratkog pomena u pismima Justinu Mihajloviću (Brankovom rođaku koji se interesovao kako mladić uči u Beču), gotovo da nema dokumetovanih dokaza Vukove naklonosti prema mladom pesniku. Izdvaja se zrnce podrške za mladog pesnika u pismu Njegošu iz 1848. godine. Vuk je vladiki poslao “eksemplar od pjesama Branka Radičevića” s porukom da se nada kako će ga ova knjižica vrlo obradovati.

GUBITAK SINA

NAJVEĆU tugu Mina je doživela 1878. godine: njen sin Janko, koji se školovao u Rusiji i bio dobrovoljac u rusko-turskom ratu, umro je na Kavkazu. Mininom smrću 1894. ugašena je loza Vuka Karadžića.

NAJNOVIJE VESTI

[crellyslider alias=“bannerfront300x600″]

ZANIMLJIVOSTI