Srpska borovnica se najviše izvozi u zemlje zapadne Evrope, i najčešće završi na trpezi korisnika iz Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Holandije. Plasiramo je i na tržište Rusije, zemlje koja može da povuče veće količine, i koja ima ima veliki potencijal da našu borovnicu prihvati. Velika su ulaganja, ali i očekivanja u pogledu zarade. Nema prostora za improvizaciju, jer postoji rizik od kasnijeg dodatnog troška.

Proizvođači pribegavaju i modernijim načinima uzgoja, a najzastupljeniji je hidroponski, koji podrazumeva sadnju zasada u posebnim saksijama. Prednost ovakvog načina uzgoja je što mogu da se iskoriste nepogodna zemljišta, teškog mehaničkog sastava i neodgovarajuće pH vrednosti. Olakšano je zalivanje i programiranje prehrane, čak i u nepovoljnim klimatskim uslovima. Gustina sadnje je veća, a biljka u saksijama zaštićena je od zemljišnih štetočina.

– Ova tehnologija omogućava kontrolisano gajenje jer se biljci daje ono šta joj treba, bez obzira na to kakav kvalitet zemlje je dostupan proizvođaču – objašnjavaju stručnjaci. – Prednost je i što se osušene, izmrzle ili obolele biljke jednostavno izmeštaju iz zasada.

Umesto saksija, odskora se koriste i vreće od agrotekstila. Takođe, zasadi borovnica zahtevaju vodu, te i kada se bira parcela na kojoj će se postaviti saksije sa biljkama u supstratu, osnovno je obezbediti veće količine dragocene tečnosti. Svakog dana je potrebno između tri i četiri, a u nekim slučajevima i do šest litara po biljci.

MANjAK RADNE SNAGE

JEDAN od osnovnih problema sa kojim se proizvođači borovnica suočavaju je nedostatak radne snage. Iz godine u godinu na plantažama je sve manje edukovanih berača, koji umeju da uberu zreo plod. Od prošle godine na našem tržištu dostupna je i mašina za branje borovnice, međutim zbog veličine ne može se koristiti u zasadima sa protivgradnom zaštitom.