BEOGRAD – U nekadašnjoj  Jugoslaviji na današnji dan obeležavao se veliki praznik – Dan mladosti – 25. maj, rođendan predsednika SFRJ Josipa Broza Tita.

Štafeta mladosti je polazila svaki put iz drugog mesta i iz druge republike, ali je uvek masovno dočekivana širom gradova nekadašnje Jugoslavije. Po pravilu, štafetu mladosti Titu su, uz prigodnu čestitku sa željama za dug život i dobro zdravlje, uručivali najbolji omladinci i omladinke.

Štafeta je bila svake godine drugačije dizajnirana, a u njoj su se nalazile poruke omladine SFRJ za „voljenog predsednika“ iz svih tadašnjih republika.

Nošenje štafete trajalo je pune 42 godine, do 1987. godine. Posle Titove smrti, štafetu su primali predsednici tadašnjeg Saveza socijalističke omladine Jugoslavije (SSOJ).

Sama ideja potekla je 1945. od omladine Kragujevca, čije je Odeljenje za sport i fiskulturu osmislilo masovna omladinska štafetna trčanja širom Jugoslavije.

Prvu štafetu Titu je predao Mika Tripalo, tadašnji predsednik CK Narodne omladine Jugoslavije. Sedam godina posle Titove smrti, na završnoj proslavi Dana mladosti, Rejmonda Broćaj iz Gnjilana je štafetu uručila Haimu Redžepiju, tadašnjem predsedniku SSOJ.

Tito je na čelu SFRJ bio punih 35 godina i imao je nesumnjivo izuzetan ugled u tadašnjem svetu. Posebno je veliki značaj, u međunarodnim odnosima, imala njegova uloga kao jednog od osnivača Pokreta nesvrstanih, što je u tadašnjim međunarodnim okolnostima imalo veliku težinu.

U njegovim zvaničnim biografijama navođeno je da je učestvovao u Oktobarskoj revoluciji u Rusiji, gde je prethodno ranjen 1915, pa je izvesno vreme proveo kao zarobljenik. Pre toga je kao austrougarski kaplar učestvovao u Prvom svetskom ratu – između ostalog i u borbama protiv srpske vojske.

U Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca vratio se krajem oktobra 1920, kada je postao član Komunističke partije, a 1937. njen generalni sekretar, posle smenjivanja i streljanja Milana Gorkića, prethodnog lidera KPJ. Radio je 1936. i 1937. u Kominterni u Moskvi u vreme kad je likvidiran i znatan broj jugoslovenskih komunističkih prvaka.

Kao vođa KPJ predvodio je u Drugom svetskom ratu Partizanski pokret (Narodnooslobodilačka vojska). Iz rata je izašao kao proslavljeni ratni komandant, predvodnik najmasovnijeg pokreta otpora u okupiranoj Evropi i neprikosnoveni lider Jugoslavije.

Osim borbe protiv okupatora, jedinice pod njegovom komandom sprovele su komunističku revoluciju – tokom i nakon rata. Odbio je Staljinov pritisak 1948. godine – Rezoluciju Informacionog biroa komunističkih partija, nakon čega je počev od 1950. dobijao značajnu finansijsku i vojnu pomoć (vojnu većinom do polovine pedesetih) od SAD.

Osim odbijanja Staljinovog pritiska 1948. njegov ugled je takođe bio posledica činjenice da je bio poslednji veliki ratni lider Drugog svetskog rata koji je toliko dugo ostao na čelu svoje zemlje.

O njegovoj istorijskoj ulozi svedoči i neverovatno masovno prisustvo najistaknutih ličnosti tadašnjeg sveta njegovoj sahrani 8. maja 1980. godine. Bio je osnivač i lider Pokreta nesvrstavanja. Njegovoj sahrani u Beogradu prisustvovalo je više od 200 visokih ličnosti iz čak 127 zemalja.

Dan mladosti poklapao se inače i sa nemačkom desantom na Drvar 25. maja 1944. kada je Tito je uspeo da se spase prilikom desanta nemačkih padobranskih jedinica.

U unutrašnjoj politici sticajem okolnosti ostavio je ustrojstvo koje se se na kraju pokazalo kao neodrživo – Ustav iz 1974. godine. Specifičan sistem konsenzusa predstavnika republika i pokrajina pokazaće se vremenom kao nerešiv problem.